Posle ortopedske operacije najveći deo pažnje usmeren je na samu operaciju i na vežbe koje slede, dok se put od bolnice do kuće i kasniji odlasci na kontrole i fizikalnu terapiju često shvate kao sporedna stvar. U praksi je upravo taj put mesto na kome se najlakše napravi šteta, jer se pacijent u vozilu nađe u položaju koji operisani zglob ne podnosi, ili se ustaje i seda na način koji je zabranjen prvih nedelja. Ovaj tekst objašnjava zašto je to tako i kako se put planira da oporavak teče bez prekida.
Zašto je prvih šest nedelja posle operacije poseban period
Kod ugradnje veštačkog kuka ili kolena, kao i kod operisanog preloma, telo treba vreme da oko implantata izgradi stabilnu vezu i da zaraste meko tkivo koje je presečeno tokom operacije. U tom periodu, koji kod većine pacijenata traje oko šest do dvanaest nedelja, zglob je stabilan za hodanje uz pomagalo, ali nije stabilan za nagle pokrete, izvrtanje i duboko savijanje.
Zbog toga svaki lekar posle operacije daje spisak zabranjenih pokreta i taj spisak nije formalnost. Kod veštačkog kuka najčešće se traži da se kuk ne savija više od pravog ugla, dakle da koleno ne ide iznad nivoa kuka, da se noge ne ukrštaju i da se stopalo ne uvrće ka unutra. Baš ta tri pokreta se dešavaju kada čovek seda u nisko putničko vozilo, i to je razlog zbog koga se povratak iz bolnice kod ovih pacijenata planira drugačije.
Zašto obično putničko vozilo često nije dobro rešenje
Problem je u visini i u obliku sedišta. Sedište u putničkom automobilu je nisko i uvučeno, pa pacijent pri sedanju mora duboko da savije kuk, a pri izlasku da se izvuče uz rotaciju trupa. Uz to, prostor za noge je kratak, pa operisano koleno ne može da ostane ispruženo, što je kod nekih operacija izričit zahtev.
Kod pacijenata koji su nakon operacije pokretni uz pomagalo, put automobilom je moguć, ali uz nekoliko obaveznih priprema. Sedište se pomeri maksimalno unazad, naslon se blago nagne, a na sedište se stavi čvrst jastuk koji podiže visinu. Ako to nije dovoljno, ili ako je pacijent slabo pokretan i pri tome krupniji, sanitetsko vozilo sa nosilima ili kardio stolicom je jedino rešenje koje ne traži zabranjene pokrete.
Kako se pravilno ulazi u vozilo posle operacije kuka
Postupak koji se uči na fizikalnoj terapiji izgleda ovako. Pacijent prilazi vozilu leđima, dakle okrenut od otvorenih vrata, i naslanja se rukama na sedište i na okvir vrata, nikada na sama vrata. Zatim polako seda, sa operisanom nogom ispruženom napred, a onda se, oslanjajući se rukama, okreće ceo u komadu, tako da se trup i kukovi pomeraju zajedno.
Ključno je da se ne izvodi uvrtanje samo gornjeg dela tela dok stopalo ostaje na mestu, jer se upravo tim pokretom stvara sila koja može izbaciti veštački zglob iz ležišta. Izlazak se izvodi obrnuto, dakle prvo se okrene ceo u komadu, pa se noge izvuku napolje, a tek onda se ustaje uz oslonac na pomagalo. Ovaj postupak vredi uvežbati sa terapeutom pre otpusta, jer je u bolnici uvek prisutan neko ko može da ispravi grešku.
Kada je ležeći položaj neophodan
Ležeći transport se traži kada pacijent uopšte ne sme da opterećuje operisanu nogu, kada je zglob nestabilan, kada je u pitanju prelom kuka kod starije osobe pre operacije i kada postoji jak bol koji sedenje čini nepodnošljivim. Isto važi i za pacijente koji su prošli dužu imobilizaciju i kod kojih postoji rizik od pada pritiska pri uspravljanju.
U tim situacijama pacijent putuje na nosilima, sa fiksiranim položajem noge i podmetnutim jastucima koji sprečavaju bočno izvrtanje. Za porodicu je važno da to ne shvati kao znak pogoršanja, jer ležeći transport nije stvar težine stanja nego stvar zaštite operisanog zgloba tokom vožnje po neravnom asfaltu.
Zašto se putovanje planira po satnici, a ne po slobodnom vremenu
Posle otpusta se često dogovori termin koji odgovara porodici, a ne pacijentu. To je greška, jer je pacijent posle operacije najbolji u prvom delu dana, dok analgetik još deluje i dok nije umoran od jutarnjih vežbi. Praktično pravilo je da se put planira oko sat vremena posle uzimanja terapije protiv bolova, kada je bol najmanji.
Za porodice na Zvezdari, gde se kontrole i fizikalna terapija posle operacije obavljaju u nekoliko ustanova na različitim krajevima opštine, to znači i da se računa vreme kretanja kroz strme i uske ulice, gde vozilo ne može da priđe na svaku adresu do samog ulaza. Kada se to zna unapred, pacijent ne mora da čeka spreman i obučen duže nego što je potrebno, jer je i samo čekanje u sedećem položaju za operisani zglob naporno.
Šta se priprema u kući pre povratka iz bolnice
Priprema kuće je deo koji se najviše isplati, a najmanje košta. Uklanjaju se svi tepisi i prostirke preko kojih se pomagalo zakači, pomeraju se produžni kablovi, i obezbeđuje se slobodan i osvetljen prolaz od ulaznih vrata do kreveta i do kupatila. U kupatilu se postavlja podizač za toalet ako je operisan kuk, jer je obična visina toaleta prenisko za dozvoljeni ugao.
Krevet treba da bude dovoljno visok, tako da pacijent pri sedanju ima kolena niže od kukova, a stolica na kojoj će sedeti treba da ima naslone za ruke, jer se sa naslonima ustaje bez opterećenja operisane noge. Ako u stanu ima stepenica, unapred se dogovara ko će i kako pomoći, jer se stepenice savladavaju po pravilu zdrava noga prva pri penjanju, a operisana prva pri silasku.
Kako se sprečava tromboza na dužem putu
Posle operacije na nogama rizik od stvaranja ugruška je povišen i to je razlog zbog koga skoro svi pacijenti dobiju terapiju za razređivanje krvi. Ta terapija se ne prekida zbog putovanja i uzima se tačno po rasporedu, a ako se put poklapa sa vremenom davanja, injekcija se nosi sa sobom u odgovarajućim uslovima.
Uz terapiju, na putu dužem od sat vremena prave se kratke pauze, a i tokom vožnje se rade jednostavne vežbe stopala, dakle pokreti prstiju i savijanje stopala gore i dole, koje pokreću mišićnu pumpu u potkolenici. Kompresivne čarape, ako ih je lekar propisao, oblače se ujutru pre ustajanja, a ne posle sedenja, jer tada noga već otekne.
Kako se prevoze pacijenti sa spoljnim fiksatorom i gipsom
Kod spoljnog fiksatora vozilo mora imati dovoljno prostora u širinu, jer konstrukcija štrči izvan obrisa noge i lako se zakači pri ulasku. Kod dugih gipsova problem je što se noga ne može saviti, pa pacijent u putničkom vozilu jednostavno ne staje, čak ni sa oborenim sedištem.
U oba slučaja se koristi ležeći transport, sa nogom položenom i blago podignutom, kako bi otok bio manji. Bitno je i da se pri svakom pomeranju gips ne oslanja na tvrdu ivicu, jer se ispod njega stvara pritisak koji pacijent ne oseti odmah, a koji izaziva ranu na koži.
Šta poneti na kontrolu i na fizikalnu terapiju
Za kontrolu se nose otpusna lista, snimci i nalazi, lista lekova koje pacijent uzima, zdravstvena isprava i eventualni uput. Za fizikalnu terapiju se dodaje udobna odeća koja se lako skida, obuća sa punom petom i nekliznim đonom i pomagalo koje pacijent koristi. Papuče bez zadnjeg dela su čest uzrok padova i ne nose se ni do vozila.
Uz to se nosi i mala boca vode i terapija koju treba uzeti u toku dana, jer se kod dužeg čekanja lako promaši vreme za lek. Sve to staje u jednu manju torbu, koja se drži kod pratioca, a ne u krilu pacijenta.
Zašto pratilac na putu nije luksuz nego deo sigurnosti
Pacijent posle operacije ne može istovremeno da kontroliše ravnotežu, pomagalo i vrata. Pratilac nosi torbu, otvara vrata, drži pomagalo i pomaže pri okretanju, čime se pacijentu oslobađaju obe ruke za oslonac. Isto tako, pratilac je taj koji pamti šta je lekar rekao na kontroli, jer pacijent koji je umoran i pod terapijom retko upamti sve.
Kod starijih osoba pratilac ima još jednu ulogu, jer prepoznaje znake da nešto nije u redu, kao što su naglo bledilo, hladan znoj, konfuzija ili jak bol koji ne popušta. Ako se to javi, put se prekida i traži se pomoć, umesto da se stigne do cilja po svaku cenu.
Koji znaci posle operacije znače da se ne putuje bez konsultacije
Postoje situacije u kojima se planirani odlazak odlaže i prvo zove lekar. To su temperatura, crvenilo i toplina oko rane, curenje iz rane, nagli i jak bol koji se razlikuje od dosadašnjeg, naglo otekla i bolna potkolenica, kao i otežano disanje i bol u grudima. Poslednja dva su hitna stanja i tada se zove hitna pomoć, a ne planira prevoz.
Ovo nije razlog za strah nego za jasnu granicu. Redovan i planiran put na kontrolu ili terapiju se organizuje mirno, dok se nova i naglo nastala tegoba prvo proverava.
Kako izgleda dobro isplaniran put od početka do kraja
Dobar plan ima jednostavan redosled. Termin se dogovara u periodu kada je pacijent najmanje bolan i najodmorniji. Pratilac unapred proverava do kog mesta vozilo može da priđe, gde su stepenice i da li lift radi. Terapija se uzima na vreme, torba se spremi ranije, a pacijent se obuče i obuje tek pred polazak, kako ne bi dugo sedeo spreman.
Pri ulasku i izlasku se poštuje pravilo okretanja u komadu, na dužem putu se prave pauze, a posle povratka noga se podigne na jastuk i uradi se serija vežbi stopala. Uz taj redosled, put prestaje da bude prekid u oporavku i postaje njegov normalan deo, isto kao i vežbe koje se rade svakog dana.
