Za pacijente sa hroničnim plućnim oboljenjima, srčanom slabošću i stanjima posle dužeg lečenja, kiseonik nije dodatak nego uslov da se dan uopšte odvija normalno. Zbog toga svaki izlazak iz kuće, od odlaska na kontrolu do preseljenja u drugu ustanovu, mora biti isplaniran sa pitanjem koliko kiseonika ima i koliko ga treba. Ovaj tekst objašnjava kako se to izračuna, koja pravila važe za bezbedno rukovanje i šta se priprema pre puta, jer se sve nedoumice rešavaju unapred, a ne u vozilu.
Zašto se kiseonik ne prekida za vreme puta
Prva zabluda je da se terapija kiseonikom može nakratko prekinuti dok traje vožnja, pošto pacijent ionako miruje. U stvarnosti je putovanje fizički napor, jer obuvanje, oblačenje, prelazak do vozila, ulazak i sam položaj u vozilu troše više kiseonika nego mirno sedenje kod kuće. Zbog toga se kiseonik nosi i za vreme puta, a količina se računa za ceo period od izlaska iz kuće do povratka, uz obaveznu rezervu. Praktično pravilo koje koriste transportne službe je da se planira najmanje polovina više od procenjenog vremena puta, jer se čekanje kod lekara i zastoji u saobraćaju ne mogu predvideti.
Kako se računa koliko kiseonika ima u boci
Ovaj račun je jednostavan i vredi ga znati. Sadržaj boce se dobija kada se zapremina boce u litrima pomnoži sa pritiskom u barima, koji se očitava na manometru. Boca od deset litara napunjena na dvesta bara sadrži oko dve hiljade litara kiseonika. Kada se ta količina podeli sa protokom koji je propisan, dobija se približno vreme trajanja. Na primer, uz protok od dva litra u minuti, dve hiljade litara traje oko hiljadu minuta, dakle nešto više od šesnaest sati u teoriji. U praksi se od tog broja oduzima najmanje petina kao rezerva, jer se boca ne prazni do nule i jer je pri niskom pritisku isporuka nepouzdana.
Prenosni koncentrator ili boca, koja je razlika
Boca sadrži određenu količinu kiseonika i kada se potroši, treba je zameniti ili napuniti. Koncentrator ne sadrži kiseonik, nego ga izdvaja iz vazduha u prostoriji i radi dok ima struje ili baterije, pa je za duže puteve praktičniji, jer ga nema šta da nestane osim napajanja. Prenosni koncentratori se napajaju iz baterije i mogu se puniti iz utičnice u vozilu, ali imaju ograničen maksimalni protok i mnogi rade u impulsnom režimu, dakle isporučuju kiseonik samo pri udisaju. To je bitno, jer impulsni režim ne odgovara svakom pacijentu, naročito onima koji dišu plitko, kroz usta ili u snu. Koji uređaj i koji režim odgovaraju konkretnom pacijentu, određuje lekar, i to se ne menja usput.
Zašto se protok nikada ne povećava samovoljno
Ovo je najvažnije bezbednosno pravilo u celoj priči. Kod dela pacijenata sa uznapredovalom hroničnom opstruktivnom bolešću pluća, previše kiseonika može smanjiti nagon za disanje i dovesti do zadržavanja ugljen dioksida, što je opasno stanje. Zbog toga se protok drži tačno onako kako je propisan.
Ako pacijent i pored propisanog protoka teško diše, rešenje nije da se pojača protok, nego da se stane, pacijent smiri, uspravi u sedeći položaj i, ako se stanje ne popravlja, potraži hitna pomoć. Isto pravilo važi i za situacije kada porodica primeti pad zasićenosti kiseonikom na malom mernom uređaju na prstu, jer i taj podatak treba tumačiti u odnosu na vrednosti koje su za tog pacijenta uobičajene.
Koja pravila važe za bezbedno rukovanje kiseonikom
Kiseonik ne gori sam, ali višestruko ubrzava gorenje svega ostalog, pa se pravila poštuju bez izuzetka. U prostoriji i u vozilu u kome se koristi kiseonik ne puši se i ne pali otvoreni plamen, i ne koristi se u blizini rešoa i grejalica sa otvorenom spiralom. Na lice, nos i usne se ne stavljaju masne kreme i vazelin, nego preparati na vodenoj osnovi, jer se masnoća u prisustvu kiseonika lako pali. Boca se prevozi obavezno fiksirana, sa zaštitnom kapom na ventilu, nikada slobodna na sedištu ili u prtljažniku bez ventilacije, i ne izlaže se direktnom suncu i visokim temperaturama. Ventil se otvara polako i suvim rukama, bez ulja i masti na priključcima.
Kako se pacijent pozicionira u vozilu
Osoba sa otežanim disanjem gotovo nikada ne podnosi ravan ležeći položaj, jer u njemu dijafragma ima manje prostora. Zato se koristi polusedeći položaj sa podignutim uzglavljem, koji na nosilima omogućava podesivi naslon, a u sedećem transportu odgovarajući ugao naslona i jastuci sa strane. Bitna je i temperatura. Vreo vazduh u vozilu leti i hladan i suv vazduh zimi pogoršavaju osećaj gušenja, pa se kabina temperira pre nego što pacijent uđe. Cev do maske ili do nazalne kanile mora imati dovoljno dužine i ne sme biti presavijena ili prignječena sedištem, što se u praksi dešava najčešće pri ulasku i izlasku.
Šta se proverava neposredno pre polaska
Provera traje nekoliko minuta i sprečava najveći broj problema. Gleda se pritisak na manometru boce i da li je dovoljan za planirano vreme puta, da li je rezervna boca ili baterija spremna, da li su kanila ili maska ispravni i čisti, i da li su svi priključci čvrsti. Kod koncentratora se proverava napunjenost baterije i da li je poneti kabl za punjenje u vozilu.
Uz to se sprema terapija koju pacijent uzima, lista lekova sa dozama, nalazi i uputi, mala boca vode i papirna maramica. Ako pacijent koristi inhalatore, oni se nose sa sobom u ruci, a ne u torbi u prtljažniku, jer je smisao te terapije da bude dostupna odmah.
Zašto se duže relacije planiraju drugačije
Kod kratkog puta unutar naselja pitanje trajanja kiseonika retko je kritično. Kod dužih relacija, dakle prevoza u drugi grad, u banju na rehabilitaciju ili u ustanovu za negu, računica postaje ozbiljna, jer se saobraćajni zastoj od sat vremena lako pretvara u problem ako rezerve nema. Za porodice na Voždovcu, koji je po površini jedna od najvećih beogradskih opština i proteže se od gusto naseljenih delova do rubnih naselja, to ima vrlo praktično značenje. Put od kuće do ustanove i nazad često podrazumeva znatno više vremena nego što razdaljina na mapi sugeriše, naročito u jutarnjim satima. Zbog toga se kod ovakvih pacijenata uvek nosi rezervni izvor kiseonika, čak i kada procena kaže da neće biti potreban.
Koji znaci tokom puta znače da treba stati
Postoji nekoliko jasnih signala. Prvi je pojačano disanje uz upotrebu pomoćnih mišića, dakle kada se vide uvlačenje između rebara i pokreti ramena pri svakom udisaju. Drugi je nemogućnost da se izgovori cela rečenica bez pauze, kod pacijenta koji je to inače mogao. Treći je plavičasta boja usana i vrhova prstiju. Četvrti je nagla pospanost, konfuzija ili nemir bez razloga, jer su i to znaci lošije oksigenacije. U tim situacijama vozilo se zaustavlja na bezbednom mestu, pacijent se uspravlja u sedeći položaj, proverava se da cev nije presavijena i da uređaj radi, i zove se hitna pomoć ako se stanje ne popravlja u kratkom roku. Nastavak puta po svaku cenu ovde nije opcija.
Kako se planira prevoz u banju ili ustanovu za negu
Kod ovakvih transfera se pored kiseonika planira i sve ostalo, dakle vreme dolaska koje odgovara ustanovi, dokumentacija koju ustanova traži, terapija za period puta i lične stvari pacijenta. Bitno je da se unapred zna da li ustanova obezbeđuje kiseonik po dolasku, jer se dešava da porodica potroši rezervu tokom puta, a da uređaj u ustanovi ne bude spreman istog trenutka. Isto tako se proverava mogućnost prilaza vozila, postojanje lifta i širina hodnika, jer se kod pacijenta koji zavisi od kiseonika svako nepotrebno pomeranje i čekanje na hodniku plaća dodatnim naporom. Kada se to isplanira, ceo transfer se izvodi u jednom kontinuiranom potezu, bez pauza u kojima pacijent stoji i čeka.
Šta porodica može da uradi da put bude lakši
Nekoliko navika smanjuje napor pacijenta više nego što izgleda. Sve se priprema unapred, tako da se pacijent obuče i obuje neposredno pred polazak, a ne sat ranije. Odeća je široka i lako se skida, obuća je stabilna i sa nekliznim đonom. Odlazak u toalet se obavi pre polaska. Razgovor tokom puta se svodi na najmanju meru, jer govor kod ovih pacijenata troši dah. Uz to se pacijent ne požuruje ni pri hodu ni pri ulasku, jer žurba direktno povećava potrebu za kiseonikom. Nekoliko dodatnih minuta mirnog tempa daje mnogo bolji ishod od pokušaja da se sve završi brzo.
Zašto se ovakvi transferi ne improvizuju
Prevoz pacijenta koji zavisi od kiseonika ima tri stvari koje obično vozilo ne može da obezbedi, a to su odgovarajući položaj tela tokom celog puta, stabilno i bezbedno fiksiran izvor kiseonika i osoba koja tokom vožnje prati stanje pacijenta umesto da vozi. Uz to dolazi i pitanje iznošenja iz stana i unošenja u ustanovu bez prekida terapije, što je za jednu osobu praktično neizvodljivo. Zbog toga se kod ovakvih pacijenata bira transport koji je unapred pripremljen za baš tu situaciju, sa jasno dogovorenim vremenom, poznatim prilazom i proverenom opremom. Kada su svi ti elementi na mestu, put prestaje da bude rizik i postaje ono što treba da bude, dakle mirna deonica između dva mesta na kojima se pacijent oseća sigurno.
